Dva druida su uprkos lošem vremenu sjajno raspoložena zakoračila ostrvskom kaldrmom. Španci, čujemo. On, stručnjak za pčele i ona foto-reporterka, sa malom, jako zategnutom punđom na vrhu glave. Bosonoga, a za pola glave viša od svog pratioca, ležerno mu je prebacila ruku preko ramena. Hodaju omađijani zabludom da će bar za vreme jednog vikenda uspeti da promene svoj život.
Dvadeset kratkih minuta leta od Bresta deli spoljašnji svet od ovog ostrvskog, uramljenog okeanskim strujama, izjedenog snažnim plimama, izudaranog slanim vetrovima.
Za stolom pored sedi muškarac razbarušene kose, četrdesetogodišnjak sa lažnim izgledom propalog kantautora, kao Miosek. Pogledom je fiksirao jednu daleku, samo njemu poznatu tačku. Ne spušta ga kad nasipa vino u uvek praznu čašu. Po ispušenoj jednoj, brzim, izvežbanim pokretima prstiju zavija drugu cigaru koja tek nekoliko trenutaka kasnije biva zalepljena za njegovu donju usnu. Zaraslu krastu na posekotini od brijanja nesvesno skida laganim trzajem nokta. Iz nje polako klizi kapljica krvi, pa se zgruša iznad gornje usne. Pogledom se leči?
A i taj Crnjanski se sećao da mu je žena, svaki put pred polazak na putovanje-seobu po umreženim hiperborejskim putevima nanovo pričala da je umorna od tog seljakanja i da je željna da odrede prebivalište već jednom i da bi ona, najozbiljnije, volela da se nastane u onoj kuli-svetiljki, u Bretanji, gde su bili u mladosti. Na ostrvu Uesan. Crnjanskom bi tada, gotovo obavezno, padala na pamet jedna rečenica na španskom:
“Se quedan solo las mortes!” - smiruju se samo mrtvi!
U ostrvskoj Vidi bi tražio njene zaboravljene beogradske obrise pre nego što ih preplete londonska paučina.
...
"Qui voit Ouessant voit son sang"
(Ko vidi Ueasan vidi svoju krv - rekla bi nam bretonska poslovica)
